Разлика између ТВ предајника и радио пријемника је иста. Први има аудио сигнале. Полагањем темеља електронске технологије, радио и телевизија су се развили у складу са тим. 1906. године људи су бежичном мрежом изразили честитке човечанству за Срећан Божић, али требало је десет година да ова технологија постигне практичне сврхе. Американац Сарнов је 1916. године израдио план за пријем музичких емисија са радио станица путем телефонских секретарица. Ово је прва радио станица на свету. 1935. године радио емитовање је у основи усавршено након континуираног усавршавања. Тада је у свету постојало чак 1,550 радио-дифузних станица.
Програми који користе радио таласе или жице за емитовање звукова и слика на широко подручје заједнички се називају „емитовање“. Радио-радио се према својој структури могу поделити на радио-станице, полупроводничке радио-станице и радио-кругове у чврстом стању; према својој запремини могу се поделити на подне, радне, преносне, џепне и минијатурне; према опсезима се могу поделити на средњеталасни, средњекраки талас, кратки талас, ултра кратки талас, дуги, средњи и кратки талас, пуни опсег; према систему емитовања, може се поделити на амплитудску модулацију и фреквенцијску модулацију; према програмским спецификацијама можемо поделити на супер и први, други, трећи и четврти; према напајању се може поделити на наизменичну, једносмерну, наизменичну и једносмерну употребу.
Према посебној намени и вишенаменском, може се поделити на аутомобилски, АМ премотавање уназад, ФМ премотавање уназад, реемитовање, усправни звук, снимање двоструке намене, проширење двоструке намене и друге вишенаменске намене. Без обзира колико је радио пријемник компликован или неразумљив, састоји се од четири основна дела. Ово је веома корисно за нас да разумемо принцип радија. Ова четири дела: антена, систем уземљења: прима радио таласе и репродукује их као струје различитих фреквенција. Тунер: Одабире струју станице коју треба испоручити и потискује струју оних станица које нису потребне.
Која је разлика између ТВ предајника и радио пријемника
Детектор: Мења струју потребне радио станице у користан облик који се може претворити у звук. Звучник: Претвара струју из детектора у звук који могу да перципирају људске уши. Ова четири дела су неопходна за све врсте пријемника, било да се ради о најједноставнијим минералним радио или сложеним телевизијским пријемницима, али овај други је побољшан. Способност радија да разликује сваку станицу само је избор предајних таласа различитих носећих фреквенција. Предајник комбинује сигнал носача и аудио сигнал, односно амплитудну модулацију или талас модулације фреквенције за пренос у све смерове, а брзо осцилирајући електромагнетни талас састављен је од електричних и магнетних поља.
Електрони у радио антени се крећу вибрацијама електричног поља свих радио сигнала који допиру до антене. Ова мајушна струја еквивалентна је само струји изазваној напоном од неколико микроволти. „Тјунер“ радија користи резонантни круг за подешавање носеће фреквенције одређене радио станице коју желите да примите. Остали сигнали носеће фреквенције су потиснути јер не могу добити резонанцу. Радио појачало појачава резонантни сигнал, а затим Детекторско коло одваја носећу фреквенцију од звука и сигнала у боји, а аудио сигнал се поново појачава и враћа из звучника у музику и глас који осећа људско ухо.
Постоји чак 700 милиона радија. Такође је помешан са видео сигналом. Телевизор има радио компоненту, поред тога, телевизор има свој приказ кола који приказује видео запис и цев за слику. О основној структури и принципу рада суперхетеродинског пријемника може се прво разговарати са антене. Претпоставимо да из антене уђе радио сигнал од 800 кХз, сигнал се појачава након појачања високе фреквенције и побољшани сигнал шаље у миксер. И сам осцилатор пријемника такође шаље сигнал миксеру, а његова фреквенција треба да буде 1,255 кХз.
Два електрична сигнала се мешају у миксеру да би се створио „ритам“ и добија се нови сигнал. Учесталост овог сигнала је хиљаду двјесто педесет пет минус осамсто што је једнако четиристо педесет и пет килохерца. Ова фреквенција од четири стотине педесет и пет херца назива се „средња фреквенција“, што је у радио технологији скраћено као „средња фреквенција“. Ако је фреквенција електричног сигнала из антене 900 килохерца, онда сопствени осцилатор пријемника такође мора да генерише суви херц. Електрични сигнал. Након слања у миксер, мешани ритам и даље добија сигнал средње фреквенције од 1355 минус 900 једнак четиристо педесет и пет килохерца.
Електрични сигнал средње фреквенције појачава се у посебном појачивачу средњег таласа, а након проласка кроз демодулисани детектор, аудио сигнал се може обновити. Аудио сигнал се назива и нискофреквентни сигнал. Након што се аудио сигнал поново појача појачалом ниске фреквенције, струја се може послати у звучник да емитује звук.
Наша друга производ:
